Samba je ples afričkog porekla, prastari ples naroda, koji je pri trgovini robovima stigao do Brazila. Prvobitno se rasprostranio na obalama Brazila-Rio, Sao Paolo, Pernambuko, Bahia, Maranhao, a danas, Samba vlada nad brazilskim muzičkim životom. Njen pokretljiv, vatreni, originalni ritam obogaćuje reperoar mnogih plesnih orkestara.
Samba je najčuvenija od svih muzika koje su nastale od Afričke i Portugalske muzike u Riu de Ženeiru. U Brazilu ima mnogo vrsti Sambe; od više elegantnih koje se plešu u salonima, do divljeg nesputanog popularnog plesanja, koje se dovodi u vezu sa karnevalom. Naziv Samba potiče od Angolske reči sembe, ili religioznog ritma, i odnosi se na karakteristične pokrete kukova. Seckani, kratki pokreti simbolizuju pokrete robova u lancima.
Niko zapravo ne zna ko je prvi stvorio Sambu, ali je verovatno da je u pitanju grupa okupljena oko Tia Ciate, davne 1917.-te godine. Tada je Pelo Telefone snimio pesmu „Donga i Mauro Almeida“. I raniji snimci su bili prepoznati kao Samba, ali se ova pesma smatra prvim istinskim snimkom Sambe. Ona je izvela Sambu iz geta i prezentovala je široj publici.
1928.-te godine je Ismael Silva i grupa samba kompozitora oformila prvu školu Sambe. Oni su unapredili muzički žanr kako bi ga prilagodili da se bolje uklapa u karnevalsku paradu. U tom periodu radio je postao veoma popularan i povećao je popularnost sambe širom Brazila. Samba je postala zvanična brazilska muzika, a „Aqarela do Brasil“ prva brazilska himna u inostranstvu.
Sofisticirani umetnici kao što su Dorival Caymmi, Custódio Mesquita, Harivelto Martins, Pedro Caetana, vodili su sambu različitim putevima. Tako se ona vremenom razvila u različitim pravcima, koji su i dan danas veoma popularni na karnevalu. Jedan stil sambe je stvoren od strane belaca srednje staleži, a to je bossa nova.
Carmen Miranda popularizovala je sambu izvan Brazila putem svojih filmova, i uvela je brazilske ritmove u SAD i Evropu. Od tada samba je doživela metamorfozu, a koraci su postali više stilizovani i standardizovani.
Visoko urbanizovana područja dovela su do stvaranja prvih popularnih noćnih klubova (gafleiras), koji su proizvodili sopstveni sinkopirani stil nazvan „samba-choro“ ili „gafleira samba“. Takođe 30-tih godina nastala je i „samba de breque“- gde su koristili pauze u muzici koje su bile ispunjene govorima nalik rap-u. U Sao Paolu i Bahiji Samba je poprimila delove lokalnih kultura.
10 godina kasnije samba je ponovo bila na radiju. Uzurpirana diskom i brazilskim rokom Samba se ponovo pojavila u predgrađu Ria de Ženeira kao pagoda, nova samba, koristeći instrumente slične tam-tamovima i banjos-u. Koristio se prost govor, nalik svakidašnjem slengu.
Samba ima veoma upečatljive i raznolike ritmove koji su sastavni deo svake pesme, što obogaćuje muziku i donosi uzbuđenje prilikom slušanja. Često se naziva i kao “južno-američki valcer”, jer sadrži podizanje i spuštanje, što su pokreti vični valceru.
U Evropu je Samba stigala dvadesetih godina, ali nije odmah postala popularna zbog tada valdajuće Čarlston groznice. Za svoje mesto se izborila tek u ’50-tim godinama, a među takmičarske plesove su ga uvrstili 1959.-te godine.
Muzika: osrednje brza, lagana.
Takt: 2/4
Tempo: 52-54bpm